Većina nas odrasla je u doba kada je mantra „plastika je fantastična“ oblikovala naše okruženje do te mere da je danas plastika zaista svuda oko nas.
Pogledajte oko sebe. Ambalaža za hranu i piće, za kozmetiku, hemijske olovke, unutrašnjost automobila, igračke, maske za telefone i hiljade drugih proizvoda.
Plastika se nalazi i u kozmetici, zubnim pastama, lepku, kremama, deterdžentima i unutrašnjosti medicinskih uređaja.
Ukratko, stalno smo izloženi plastici.
Toksičnost plastike za ljudsko telo
Plastika se može izrađivati od velikog broja različitih hemikalija radi poboljšanja njezinih svojstava, sprečavanje njene razgradnje u prirodi kada je izložena svetlosti, vlazi, temperaturi ili mikroorganizmima, da bi se učinila manje ili više fleksibilnom, da bi joj se smanjila zapaljivost ili da bi se obojila.
Mnoge od tih hemikalija nisu vezane za hemijski lanac plastike, što znači da mogu migrirati pod različitim okolnostima, poput promene temperature ili svetlosti. Otrovni sastojci mogu ispariti u vazduh i udahnuti se. Naša koža ih lako upija. Takođe mogu završiti u hrani ili piću, a potom i u našem telu.
Disanje u blizini zapaljenog plastičnog smeća, otvaranje nekog plastičnog proizvoda koji ispušta jak miris, nanošenje losiona za telo, ispijanje vruće kafe iz čaše od stiropora, ponovna upotreba plastične flaše…bilo koja od ovih uobičajenih praksi omogućuje da hemikalije iz plastike lako migriraju u telo.
Plastika se pojavljuje u mnogim oblicima, ali postoji opšti konsenzus da iako je koristan materijal postoji ozbiljna zabrinutost zbog štetnih uticaja plastike na ljudsko zdravlje.
Ova zabrinutost prvenstveno proizlazi iz dva izvora:
- Aditivi u plastičnim materijalima sa kojima direktno dolazimo u kontakt.
- Uticaj plastike na životnu sredinu što zauzvrat može ugroziti ljudsko zdravlje.
Aditivi koji se koriste u plastici mogu imati različite zdravstvene učinke na ljude. Brojni aditivi se koriste zavisno od vrste plastike, primarnoj nameni plastičnog proizvoda ili čak od marke!
Na primer, skup hemikalija koji se naziva „plastifikatori” jedna je porodica aditiva koji se koriste za pružanje fleksibitlnosti PVC-u.
Plastifikatori su zapravo brojne čestice, a vrsta plastifikatora koja se dodaje u proizvodnom procesu zavisi od toga gde se PVC koristi i za šta je potreban.
Tri najčešća aditiva plastici koja su povezana sa bolestima su:
- BPA ili bisfenol A, koji se često koristi u ambalaži za hranu i piće, poput flaša za vodu. EU je preduzela korake za zabranu upotrebe BPA u flašicama za bebe, a neke članice EU su uvele i dodatna ograničenja.
- Plastifikatori ili Ftalati, koji se primarno koriste u PVC-u kako bi ga učinili savitljivim. Ovi aditivi se mogu koristiti u dečjim igračkama, podovima, odeći i bezbroj drugih predmeta koje koristimo svakodnevno.
- Usporivači plamena, koji se koriste u električnoj opremi, presvlakama i ostalim proizvodima kako bi se osigurala zaštita od požara. Neke od tih aditiva UN su zabranile zbog štetnih uticaja na okolinu i zdravlje ljudi.
Uz to, vrlo malo ovih hemikalija je testirano na njihovu toksičnost po ljude. Jedan od razloga za to su poteškoće u stvaranju modela za testiranje jer se čini da ne postoji deo populacije koji nije bio izložen plastici tako da nije moguće izvršiti upoređivanje.
Bisfenol A: Moćan endokrini ometač
Često citirana studija naučne zajednice pokazala je da je 95% od preko 2500 ispitanih učesnika starosti od 6 i više godina u Sjedinjenim Državama u mokraći imalo bisfenol A ili BPA, uobičajenu hemijsku komponentu u plastici.
BPA-u je potrebno samo šest sati da prođe kroz telo, pa to ukazuje na trenutnu izloženost. BPA je odabran za ispitivanje jer je jedna od hemikalija koja se najviše proizvodi u svetu.
Otkriveno je da se BPA lako oslobađa iz plastične ambalaže. Najpoznatiji je slučaj kada se iz plastične flaše za vodu oslobađa u samu vodu.
Problem kod oslobađanja BPA-a je u tome što je BPA endokrini ometač, što znači da ometa pravilan rad ljudskog endokrinog sistema.
Endokrini sistem reguliše brojne vitalne telesne funkcije, uključujući:
- Metabolizam
- Brzinu otkucaja srca
- Digestiju
- Temperaturu
- Opšte raspoloženje
- Sposobnost dobrog spavanja
- Polne funkcije
- Plodnost i razmnožavanje
- Razvoj i funkciju tkiva
Endokrini sistem radi tako što uklanja određene materijale iz krvi. Utiče na svaku ćeliju u telu i njegovo narušavanje u bilo kojem trenutku dovodi do posledica.
Najčešća endokrina bolest je dijabetes. To se događa kada postoji problem u endokrinom sistemu kao što je gušterača(pankreas) koja ne stvara dovoljno hormona insulina ili ga telo ne koristi kako bi trebalo, pa šećer u krvi postaje previsok.
Hemijska supstanca poput BPA može oponašati hormon ili blokirati receptor ili učiniti nešto drugo da poremeti pravilno funkcionisanje bilo koje endokrine žlezde.
Popis ostalih poremećaja raširenih u društvu uključuje:
- Osteoporoza
- Karcinom štitne žlezde
- Hipertenzija
- Adisonova bolest
- Kušingov sindrom
- Nizak testosteron
- Gojaznost
Ti poremećaji često pokrivaju mnoštvo simptoma i druge probleme i rizike.
Problem unošenja endokrinih ometača u telo složen je i nažalost sveprisutan.
Budući da je opštepoznato da poremećaji razvoja tkiva imaju najdalekosežnije posledice tokom prenatalnog i postnatalnog razdoblja, neke države, kao što je SAD, zabranile su BPA u proizvodnji dečjih flašica.
Astma prouzrokovana ftalatima
BPA nije jedina hemikalija koja se oslobađa iz plastike i ometa rad endokrinog sistema.
Ftalati su plastični omekšivači koji takođe pronalaze svoj put do ljudskog tela.
Ftalati su povezani sa:
- Reproduktivnim malformacijama
- Poremećajima u razvoju
- Uticajima na plućni sistem, uključujući astmu i alergije
- Direktnom toksičnošću
Zabranjeni od strane Evropske unije 2015. godine, ftalati se i dalje koriste u većem delu sveta u dečjim igračkama i proizvodima za negu dece.
Poput BPA, ftalati takođe brzo napuštaju telo, pa prisutnost u mokraći verovatno ukazuje na hroničnu izloženost, a ne na nagomilavanje tokom vremena u telu.
Iako je proizvodnja ove dve veoma otrovne hemikalije bila donekle ograničena, sve je više dokaza da su zamenski materijali takođe endokrini ometači.
Kako zagađenje plastikom u okeanu utiče na naše zdravlje?
Naši okeani su presudni u pružanju hrane velikom delu stanovništva, uključujući većinu siromašnih populacija koje inače ne bi preživele. Okeani takođe igraju ključnu ulogu u snabdevanju vodom neophodnom za život. Okeani sadrže 97% vode na Zemlji.
Predviđa se da će do 2050. težina plastike u svetskim okeanima biti veća od težine ribe.
Zapravo je Nature.com nedavno objavio izveštaj o zagađenju okeana otkrivajući da velika Pacifička struja smeća, smeštena između Kalifornije i Havaja, jedna od pet glavnih okeanskih deponija, ima površinu od preko milion i po kvadratnih kilometara. Procenjuje se da sadrži oko 1800 milijardi komada plastike teške 88 000 tona.
I naravno, ovo je samo površina. Gotovo je nemoguće reći koliko je zagađenja unutar okeana.
Naučnici procenjuju da 70% smeća u okeanima tone na dno.
Plastika u vodu ispušta svoje opasne hemikalije poput BPA i ftalata te mnoštvo drugih otrovnih materija, uključujući olovo, živu, kadmij i dioksin.
Hemikalije iz plastike takođe imaju svojstvo adsborpcije, što znači da se međusobno privlače, a zatim kombinuju. Na primer, plastična kesa će pokupiti ili adsorbirati živu ili kadmij iz materijala koji pluta uz nju. Toksičnost se u skladu s tim povećava.
U telima riba pronađeno je dovoljno plastičnih kesa da naučnici pomisle da ih ribe možda mešaju sa meduzama. Ptice, kitovi, morske kornjače, sve je to secirano da bi se otkrilo kako su im delovi tela ispunjenim plastičnim komadićima. Plankton, najmanji morski oblik života na dnu prehrambenog lanca, snimljen je kako jede plastiku.
Ne samo da gutanje plastike uzrokuje respiratorne i probavne probleme, često fatalne, povećanu osetljivost na zarazne bolesti, već i endokrine poremećaje kod riba pa samim tim i živih bića koja su iznad njih u lancu ishrane.
I tako, dok jedete svežu ribu u otmenom restoranu, zapravo nesvesno u svoje telo unosite toksine koji će se vezati za endokrini receptor i poslati signale vašem telu da je vaša štitna žlezda strano telo.
Tu jednu plastičnu kesu, koja je završila u okeanu, pre toga je iskoristio čovek. Verovatno je njen životni vek bio samo par minuta. Svi smo svedoci nepotrebne upotrebe plastičnih kesa.
Primer za to su pekare gde nam hranu zapakuju u papirnu kesu, pa onda u plastičnu, koju verovatno bacimo posle par minuta. Ona potom može sa deponije odleteti i završiti u vodenim tokovima gde će oslobađati svoje toksine.
To je jedan od načina na koji plastika u okeanu utiče na ljudsko zdravlje. Moramo pogledati širu sliku kako bismo shvatili kako je sve povezano u prirodi, a uticaji zagađenja okeana nam se vraćaju na ovaj ili onaj način.
Gledajući na problem iz globalne perspektive, Evropska agencija za okolinu izričito je izjavila da su morski ekosistemi „ključni za održavanje života na našoj planeti“.
Zdravlje i vitalnost morskih ekositema utiče na zdravlje celog prehrambenog lanca, dobrobit lokalnog stanovništva koje se oslanja na more za hranu, turizam, kulturni identitet i užitak, kao i prirodne cikluse, a time i na vitalnost same Zemlje i svih njenih stanovnika.
Pa, kako možemo zaustaviti ludilo?
Kako možemo smanjiti zagađenje plastikom?
U svetu se radi na smanjenu zagađenja prouzrokovanog plastikom. Na primer, Velika Britanija i Sjedinjene Države zabranile su proizvodnju i prodaju kozmetike i pasta za zube koje sadrži sitne plastične mikrokuglice.
Njujork je zabranio je ambalažu od stiropora za jedonkratnu upotrebu.
Država Kalifornija zabranila je jednokratne plastične kese u velikim maloprodajnim prodavnicama i zahteva najmanje deset centi naknade za plastične kese za višekratnu upotrebu.
Većina austrijskih većih lanaca supermarketa dobrovoljno je prestala pružati kupcima plastične kese. Ako je niste poneli, na blagajni možete kupiti torbu za višekratnu upotrebu.
Plastične kese su noćna mora za recikliranje jer zahtevaju posebna postrojenja, a opet završavaju u pogonima za recikliranje plastike za tvrđu plastiku i zaglavljuju postrojenja na svakom koraku.
Manje od 1% od 1000 milijardi godišnje iskorišćenih plastičnih kesa završi u postrojenjima za recikliranje. Nikad se ne raspadaju.
Ukratko, smanjenje upotrebe plastike je prvi korak.
Tržištem upravlja ponuda i potražnja, a ako potrošači ne zahtevaju proizvode od plastike, neće biti zarade od njihove proizvodnje. Ali ne morate čekati da tržište dođe do te tačke. Započnite sami promene.
Drugi korak je širenje svesti. Kad bi ljudi istinski razumeli ekološke i zdravstvene posledice korišćenja plastičnih kesa, možda ih ne bi koristili tako nepromišljeno.
Isto tako, kad bi ljudi razumeli društvenu i ličnu zavisnost od beskorisnih, a ponekad i opasnih plastičnih proizvoda, to jest, kad bi ljudi stvarno mogli videti svoje ponašanje prilikom kupovine iz objektivnije perspektive, verovatno bi razmotrili uticaj nepotrebnog korišćenja plastike.
Treći korak je osigurati da plastika koja može da se reciklira stigne do postrojenja za reciklažu, a ne da završi u prirodi.
Šta možemo učiniti sa plastičnim otpadom?
Zabrana korišćenja plastičnih kesa u velikoj meri bi sprečila dalje probleme, ali šta ćemo s plastikom koju imamo sada?
Prvo, moramo je prikupiti.
To uključuje čišćenje zagađenih područja. Deset reka doprinosi većini plastičnog zagađenja u okeanima. Zaustavljanje smeća pre nego što uđe u okean pomoglo bi.
Ukoliko Vam se dopao ovaj tekst molimo Vas da ga podelite sa svojim prijateljima ili da se prijavite na email obaveštenja o novim tekstovima.
Deo teksta je preveden i prilagođen sa sajta GreenTumble.
2 thoughts on “Ozbiljan uticaj zagađenja plastikom na ljudsko zdravlje”