Život van mreže kao filozofija života

Na koji način svi možemo živeti van mreže?

Svi želimo živeti van mreže, slobodni i nezavisni. Svi takođe volimo putovati, želimo imati svoju baštu i mesto koje ćemo zvati domom. Želimo vlastitu kuću, vikendicu ili brvnaru i svoju slobodu.

Ne tražimo puno, brvnaru u planinama, solarnu energiju i lepu baštu. Želimo živeti van mreže, ali takođe želimo i putovati.

To je prastara protivrečnost. Želimo svoje mesto pod Suncem, ali takođe želimo videti svet. Volimo prirodu, mir i tišinu. Volimo miris svežeg povetarca prolećnog jutra i cenimo sitnice koje život može ponuditi.

Sreću tražimo u svom domaćinstvu. Volimo biti dobro ukorenjeni poput jakog hrasta, ali neki od nas takođe imaju i želju za lutanjem.

Neki ljudi su poput lista na vetru, uvek se kreću, istražuju, odmaraju na nekom mestu na kratko i kreću dalje. Većina nas želi samo mesto koje može nazvati svojim.

Da bi započeli sa životom van mreže, morate biti pripremljeni

Ali Zemlja je slobodna. Nije naša da bi je posedovali. Mi smo puki čuvari, privremeni staratelji. Ostavljamo svoje tragove na zemlji, sadimo useve, postavljamo ograde za držanje stoke unutar njih. To nije način.

Pa šta je? Kako to možemo učiniti? Kako se živi van mreže? Da bismo to postigli, prvo moramo promeniti svoj pogled, stvari gledati drugačije i postati deo nečeg većeg. Kako?

Mi delimo. Mi smo porodica. Mi smo ljudi. Mi pripadamo najvećoj porodici na svetu. Porodici ljudi. Etnička pripadnost, religija, verovanje, pol, sve to ne pravi nikakvu razliku. Svi potičemo od istih predaka.

Evoluirali smo tokom vremena u vrlo raznoliku skupinu, ali još uvek smo jedna vrsta. Svi zajedno na jednoj planeti. Svi smo deo iste porodice.

Svi pripadamo ljudskoj porodici. Svi smo braća i sestre, rođaci, tetke, ujaci, deke i bake. Potom su tu i majke.

Uvek postoji majka u svakoj zajednici u svakom delu sveta. Ona koja je uvek tu, koja je uvek od pomoći, koja uvek daje, a nikad ne očekuje, nikada ne želi, nikada ne pita.

Ona je ta koja je uvek tu, za tebe, mene i sve ostale. Voli bezuslovno. Čini se da vam uvek može staviti osmeh na lice ili vas razveseliti, ma koliko bili loše.

Onda je tu naša druga majka. Majka Zemlja. Ona nas je rodila i dala nam život. Ne u religioznom smislu, ali na povezan, duboko ispunjen gotovo duhovan način.

To je zahvalnost. To je briga. To je onaj topli nejasan osećaj koji osećate dok stojite na vrhu planine sa pogledom na dolinu i shvatite koliko ste zapravo mali. To je onaj osjećaj koji se javi kad shvatite da ste deo nečega mnogo većeg od sebe.

Brojčano smo porasli i naselili smo našu planetu od svakog okeana do svake obale. Od svake šume i pustinje do svake džungle i ravnice. Zemlja je ispunjena ljudima. Posvuda smo.

Ipak gradimo granice, zidove i ograde i kažemo svojoj braći i sestrama, našoj porodici da ostane van njih. Da nisu dobrodošli.

Izaberemo deo zemlje, stavimo ogradu i nazovemo ga našim. Imamo osećaj vlasništva. Da je Zemlja naša i da sa njom možemo raditi šta želimo.

Da imamo neko svojstveno pravo odvojiti delove naše velike planete i reći drugima da ne mogu ući.

Mi volimo Zemlju, ali mislimo da je posedujemo. Mi smo deo nje, mali deo celine. Živimo u sistemu i ekosistemu životinja i biljaka, vazduha i vode, šume i ravnice, kopna i mora.

Nekako u svom velikom neznanju i žurbi sa posedovanjem, zaboravili smo svoje mesto u svetu. Neki se stavljaju iznad svega. Misle da je pobeda i prevladavanje način.

Oni su ti koji grade granice, zidove i ograde koje dele svet na privremene delove. To je put one sebične vrste ljudi koja ne vodi brigu za druge kao mi.

To su elite, bogataši, koji nam sprečavaju pristup. Oni nam govore da nam je potrebno dopuštenje, i drže nas van svojih granica. Postavili su znakove „Bez zadržavanja„. Žive u stalnoj konkurenciji i čini se da ne razumeju šta znači reč saradnja.

Onda su tu i oni koji dele, neguju i vole zemlju. Na brižan i dalekovidan način. Uvek žive u sadašnjosti, ali raduju se budućnosti i brizi o našoj planeti.

To su ljudi koji dele i sarađuju sa Zemljom. Puštaju je da se brine o nama, i zauzvrat se brinu o njoj. To je dugotrajna veza.

Pročitajte: Rtanjski vrt – permakulturno imanje na obroncima Rtnja

Naša porodica zavisi od Zemlje i Sunca, kao i svi resursi koje koristimo i mi shvatamo da smo svi samo privremeni planetarni čuvari. Shvatamo važnost toga da brinemo o njoj u ovom trenutku, zarad budućnosti.

Mi živimo za Zemlju i duboko uvažavamo prirodu. Volimo da budemo napolju, da uronimo u prirodu i ne bojimo se isprljati ruke i ne smeta nam prljavština ispod noktiju.

Sadimo svoje useve, uzgajamo svoje bašte i obrađujemo zemlju znanjem i poštovanjem prema njoj. Gradimo brvnare i kuće i otvaramo vrata drugima. Delimo našu hranu, našu dobrobit i obilje.

Bogati smo životom i ljubavlju i shvatamo da je pravo bogatstvo spoznavanje Zemlje, uživanje u njoj, briga o njoj i deljenje tog uživanja sa drugima u našoj porodici.

Čovečanstvo je jedna velika porodica i shvatamo da zbog očuvanja Zemlje moramo deliti ili će ona biti usitnjena u komadiće i usitnjena u prah. Svima nam je bitan život i razvoj, ne samo sebe, već i naše porodice.

Zbog toga je napravljena internet stranica Samoodrživost. Davati, deliti i razvijati celi naš svet znanja o samoodrživom životu u skladu s planetom i našom velikom porodicom.

Tu smo da okupimo ljude koji žive održiv, dugotrajan, otvoren i slobodan životni stil koji uopšte nije nov. Indijanci su od početka vremena hiljadama godina živeli u skladu sa Zemljom.

Sada imamo priliku da sve to ponovimo. Da zajedno rastemo, povezujemo se i da pomažemo jedni drugima. Da delimo svoje znanje i živimo taj život koji svi želimo živeti. Slobodan život. Održivi život. Život u kom možemo doći i otići kada i gde god želimo.

Svi možemo živeti takav život. To više nije samo san. On je unutar svih nas i na dohvat ruke nam je.

Sve što moramo učiniti je da počnemo i budemo istrajni.

Rastimo zajedno.